Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

Vladislav Radak
Photo by Eugen Kamenew

VLADISLAV RADAK: Mi već živimo u paklu, sva sreća pa imamo kompjutere da umremo nesvesni

Vladislav Radak (1987.) je jedna zanimljiva i svestrana ličnost, čije je sve aktivnosti i talente zaista teško pobrojati. Ali, pokušajmo. Diplomirani matematičar, sa finansijskom matematikom kao užom specijalnošću i profesijom. Pasionirani ljubitelj sedme umetnosti i režiser nekoliko nagrađivanih kratkometražnih dokumentaraca. Jedan je od autora i voditelja kultne emisije za mlade Stepenište, koja se na RTS-u prikazivala od 2004. do 2010. Predavač i veliki promoter nauke. Posetiocima TEDx Novi Sad 2013. ostaće upamćen njegov živopisan nastup kao govornika. Vladislav trenutno živi i radi u Nemačkoj. Međutim, razlog zašto sam ja pozvao ovog mladog i perspektivnog naučnika nije ni nauka ni matematika. Vladislav je i jedan zaista sjajan pisac. O njegovoj novoj knjizi, uveren sam, tek će da se priča i u čitalačkim i u užim književnim krugovima.

Ako definicija osobe postoji, moja definicija bi bila pisac.

Vladislave, hvala što si pristao da budeš gost na mom blogu. Dobro došao!

Bolje te našao! Vidiš, na tvoj blog sam naleteo još pre nekog vremena, u ovom spletu malih i velikih internet stranica. Sada ga redovno pratim, te me je tvoj poziv, u duhu dobrih detektivskih romana zapravo nije iznenadio. To mi, naravno, daje samo još više entuzijazma.

Za početak, šta si ti, pisac ili matematičar? Umetnik ili naučnik?

Ako definicija osobe postoji, moja definicija bi bila pisac. Može se to shvatiti i kao određeni religijski poziv. Ipak, po profesiji sam matematičar.

Vladislav Radak Photo by Eugen Kamenew

Vladislav Radak
Photo by Eugen Kamenew

Umetnost kao profesija ne postoji i svako ko vam tvrdi suprotno vas obmanjuje. Pisci koji planiraju da od svog dela izdržavaju svoju porodicu stavljaju sve na kocku i rizikuju ono najgore – kompromis u stvaralaštvu. Činjenice da ja matematiku koristim pri pisanju, a kreativno stvaralaštvo pri kreiranju matematičkih modela mogu da se tumače kao osude i kao pohvale. Ni jedna ni druga grupa ljudi ne gleda naklono na moj drugi identitet i ja ih u potpunosti razumem.

Tvoja nova knjiga se zove kratko, ali zbunjujuće „Knjiga”. U pitanju je roman kojemu nije lako odrediti ni žanr, jer se se kreće u rasponu od SF, distopije, pa do psiho-trilera. Tvoja „Knjiga” se hvata u koštac sa onim najdubljim pitanjima čovekovog postojanja. Baš kao i Biblija, najpoznatija knjiga ljudske povesti, čiji naslov takođe ima isto značenje. Da li tu postoji neka analogija zbog kojeg si svom romanu dao tako čudan i pomalo pretenciozan naslov?

Razlog pretencioznosti je jednostavan – provokacija i izazivanje publike. Za razliku od mojih prethodnih romana trudio sam se da čitaocima izađem na crtu pre nego što su pošteno zagrizli u štivo, da ih razbesnim, naoštrim i takve im polako lomim otpor. Za poimanje ovako kompleksne teme koju sam studirao gotovo deceniju znao sam da mi trebaju ljudi koji veruju i ljudi koji ne veruju. Protivnici i saborci. I da na kraju dođemo do istog zaključka. Svi žanrovi kojima sam se beskrupulozno poslužio jesu zapravo oruđa kojima sam se služio da odvojim natrulo tkivo u našem razmišljanju. Nekima sam primenjivao psiho triler, nekima ljubavnu dramu, drugima priču o savršenom Tom Sojerovskom detinjstvu. Na kraju krajeva bez želje da otkrivam detalje ovaj roman jeste moj omaž literarnom univerzumu. Ja nikada nisam želeo da dozvolim i jednom čitaocu da napusti Aleksandrijsku biblioteku, već da sa mnom ostanu i zarone u okrunjene korice.

Zato smo i stigli gde jesmo, jedinstveni i neponovljiv spektakl u univerzumu. Vrsta koja želi da priča priče. Zato, ma koliko savršene teleskope i moćne računare budemo razvijali uvek ćemo golim okom gledati u nebo pitajući se da li ipak postoji nešto iza.

„Knjiga” ima dva paralelna, vremenski razdvojena pripovedna toka, koji se majstorski prepliću kroz priču prepunu misterija i uzbudljivih veleobrta. U jednom pratimo dešavanja vezana za jednog dečaka koji živi u francuskoj Provansi s kraja 20. veka. A u drugom, radnja se zbiva 2076. u Seulu, odnosno, Petoj prestonici kako ga ti nazivaš. Neće predstavljati rušenje čitalačke znatiželje, ako kažem da je tvoj svet iz budućnosti jedno postapokaliptično mesto koje je preživelo nuklearni rat i strahovita razaranja. Ovo baš zvuči surovo.

Nimalo surovije od sveta u kome živimo. U sadašnjem koncipiranju stvari, posmatrano iz ugla naučnika i pisca, nuklearni rat predstavlja određeno duševno olakšanje. Pretnje kojima su nas zastrašivali vekovima su ispunjene i pored toga što su mnogi umrli revolver globalne represije je u potpunosti prazan i civilizacija može da izabere novi tok. Naravno u mojoj knjizi civilizacija je izabrala pogrešan. Ili pravi. Sve zavisi na čijoj si strani.

Kao matematičar, sigurno da si upoznat sa Maltusovom teorijom. Iako se ona prvobitno odnosi na demografsku problematiku, ostali nagomilani problemi čovečanstva, kao što su klimatske promene, društveno-političke napetosti, te opasnosti od nuklearnog rata – stalna su upozorenja da planeta koja čeka našu decu i unuke, neće biti ugodno mesto za život. Da li je katastrofa globalnih, biblijskih razmera, zaista neizbežna sudbina ljudske rase?

Vladislav Radak Photo by Eugen Kamenew

Vladislav Radak
Photo by Eugen Kamenew

Iako bih voleo, iz puke znatiželje, da se makar neke pretpostavke mog izopačenog uma ostvare, zapravo ne mislim da će se takve pretnje obistiniti. Civilizacija napreduje krupnim koracima, evoluira i adaptira se iz dana u dan, uči na greškama i ma koliko nam delovalo da srljamo u propast, više mislim da je planeta ludački brz automobil sa vozačem koji brže bolje provaljuje kako se koriste sve komande – kako emotivne tako i naučne. Teorija Tomasa Roberta Maltusa tada konstantno visi nad glavom, ali kao što se novom teorijom Interstelara fizičara Kipa Torna povela diskusija o budućem teraformiranju (naseljavanju drugih planeta i prilagođavanjem uslova za život čoveka), zaključak na žalost jeste da će uvek biti laške prilagođavati majčicu Zemlju, nego se otisnuti u svemir u kome vlada neugodni vakum. A kažeš da planeta neće biti ugodno mesto za život? Pa već nije, evo pre neki dan je jedan kineski umetnik usisavao vazduh u Pekingu i napravio ciglu od smoga i kancerogenih materija koje je pokupio u vazduhu. Mi već živimo u paklu, sva sreća pa imamo kompjutere da umremo nesvesni.

Futuristički svet tvog romana, to jest, oni preživeli delovi tog sveta, skoncentrisani su samo u pet megapolisa raštrkanih po čitavoj planeti, takozvanih, Pet prestonica. Ovih Pet prestonica se od genetski mutiranih „varvara” spolja, brane visokim zidinama. A ljudi unutar zidina su i emocionalno, i društveno, i politički, duboko usnuli. Oni udišu vazduh koji mora da se prečišćava od radioaktivnih čestica, nikada nisu videli travu ili drveće, a ni njihovi životi nisu mnogo manje robotizovani od mašina i elektronike sa kojom žive u dubokoj simbiozi. U slobodi u kojoj uživaju, oni jedino ne mogu shvatiti koliko su neslobodni. Jedno od centralnih pitanja tvog romana je koliko uistinu košta ljudska sloboda?

Pojam ljudske slobode je neraskidivo povezan sa našom sigurnošću. Civilizacija je svesno, na svim nivoima žrtvovala slobodu da bi sačuvala ljudske živote. Evo ti eksplicitan primer: Edvard Snouden je razotkrio najveću zaveru i sranje globalnih razmera i koja je bila radničke klase na to? Ma pusti ih, nek mi vršljaju po telefonu, nek nađu gole fotke moje ribe, samo nek pohvataju teroriste. Ljudi su prećutno prihvatili da nemaju slobodu zarad imaginarne sigurnosti – svi su želeli da im šoping centri budu najsigurnije mesto na svetu i prodali su sve. Pojam slobode je usađen, kada se zavese spuste, ili si Konstantin Rajs ili nisi. Sećam se jednom sam radio ispit iz Matematičke Analize na faksu, pre hiljadu godina. Dolazi profesor i uzima moj novčanik sa stola. On nabijen nekim papirima na kojima sam hvatao beleške i misli, možda baš za ovu knjigu, sada se više ni ne sećam. Ja ga upozorim da se ne šali i ne otvara novčanik. On kaže pokažite mi cedulje inače ću vas izbaciti sa ispita. Ma evo ti vežbanka, jebe mi se, pa neću trampiti slobodu i intimu svojih misli za jedan ispit, neku sigurnost, koju će mi, šatro, taj ispit doneti.

Koliko tvoja priča o postapokaliptičnoj budućnosti ima simboličke veze sa stvarnošću u kojoj živimo?

Apsolutno da ima veze, zapravo ako malo bolje pogledamo moj Seul 2076. se ne razlikuje od sveta u kome mi živimo. Vozovi su u romanu malo brži, mobilni telefoni savitljivi, ali razlika zapravo ne postoje. Otuđenost koju mi nismo u stanju da kontrolišemo, ta samoća koju proživljavamo okruženi milionima ljudi, jeste zajednički činilac ovog društva i društva Pete Prestonice. Naravno, ono što želim da istaknem kao naučnik ja ne kritikujem tehnologiju. Ja je obožavam! Ipak nesvest mojih likova kao i mojih prijatelja dolazi od činjenice da svi oni ne koriste tehnologiju kao oruđe već kao štake, pretvarajući se u emocionalne invalide. Tehnologija nam je omogućila da idemo lakšim putem, a mi smo zaboravili da su naši ožiljci jedini dokaz da smo zapravo živeli.

Jedan od junaka „Knjige” na jednom mestu kaže: „Religija je poslednji izbor čoveka. Ako nemamo Boga iznad nas, to znači da smo sami, zatočeni na planeti zemlji i prokleti. Bog je osnovna ljudska potreba…”

Ovde ništa ne bih dodao. Bog je naveća slabost čoveka, jedino što da sprečava ga postane savršena mašina.

Otuđenost koju mi nismo u stanju da kontrolišemo, ta samoća koju proživljavamo okruženi milionima ljudi, jeste zajednički činilac ovog društva i društva Pete Prestonice.

Vladislav Radak Photo by Eugen Kamenew

Vladislav Radak
Photo by Eugen Kamenew

U romanu je primetan jedan, da tako kažemo, poklonički odnos koji ti kao pripovedač imaš prema književnosti i kulturi uopšte. Čak u jednom trenutku u priču uvodiš i neke svoje omiljene pisce, odnosno, njihove junake i mesta na kojima su živeli. Knjiga i ljubav su glavne katarze kroz koje prolazi tvoj glavni junak Konstantin Rajs. Umetnost i ljubav. Ili možda bolje da to povežem u jednu reč: umetnost ljubavi. Da li bi to trebalo da bude glavni recept i za današnjeg čoveka, koji, što se tiče operisanosti od emocija, nije daleko od tvojih književnih junaka?

Univerzalna lepota književnosti dolazi od činjenice da su naši junaci bolje verzije nas samih. Zato i jesu vanvremenski, zato im se i obraćamo. Hiljade godina evolucije, eksperimentisanja sa pokretnim slikama, umreženoću, tehnologijom i mi nismo našli stvar koja će na efikasniji način da zameni književnost, koja nikada nije imala potrebu za evoluiranjem. Jedan Don Kihot je i dalje bolji od najsavršenijeg čoveka na planeti. Ljubav, baš kao i književnost je neizbrisiva potreba ljudi, to je boljka koja zadaje najviše udaraca, donosi najveće probleme i tera nas da neprestano krvarimo. Zato smo i stigli gde jesmo, jedinstveni i neponovljiv spektakl u univerzumu. Vrsta koja želi da priča priče. Zato, ma koliko savršene teleskope i moćne računare budemo razvijali uvek ćemo golim okom gledati u nebo pitajući se da li ipak postoji nešto iza.

 

Vladislav Radak uskoro kreće na veliku književnu turneju po Srbiji, na kojoj će promovisati svoj roman „Knjiga“. 20.decembra u Novom Sadu, 21. u Kragujevcu, 22. u Pančevu, 23. u Zrenjaninu, 25. u Nišu i 26. u Kikindi… Više detalja na vladislavradak.com

 

Previous

Da li treba da branimo slaninu?

Next

Radnik je roba koju treba iskoristiti i baciti

1 Comment

  1. Slađana Mitić-

    Izuzetno sam kao matematičar inpresionirana činjenicom da ću biti na promociji knjige takvog diva u liku mladog čoveka pred kojim je sjajna budućnost pisca i stvaraoca .

Оставите одговор

Powered by WordPress & Theme by Anders Norén